At1 blokeri u hipertenzije.

Koriste se u lečenju hipertenzije, dijabetičke nefropatije i kongestivne srčane insuficijencije. Postoje dva tipa receptora angiotenzina 2 — AT1 i AT2 receptori. AT1 receptori smešteni su na krvnim sudovima, miokardu, bubrezima, u nadbubrežnoj žlezdi i u mozgu. Upravo su AT1 receptori odgovorni za sve efekte angiotenzina II.

Stimulacija AT1 receptora izaziva sužavanje krvnih sudova, reapsorpciju natrijuma u bubrezima, oslobađanje aldosterona, remodeliranje mišićnog sloja krvnih sudova te stimulaciju centralnog i perifernog simpatičkog dejstva.

Sve to na kraju povećava volumen krvi i krvni pritisak. Jasno je da će blokadom ovih receptora doći do pada krvnog volumena i pada krvnog pritiska.

S druge strane AT2 receptori nalaze se u srži nadbubrežne žlezde, materici, u tkivu fetusa i verovatno igraju ulogu u razvoju fetusa i nisu bitnije uključeni u kontrolu krvnog pritiska — tačna uloga AT2 receptora još nije sa sigurnošću utvrđena. Antagonisti angiotenzina II imaju 20 puta veći afinitet vezivanja za At1 blokeri u hipertenzije receptore nego za AT2 receptore, pa stoga kažemo da su oni selektivni blokatori AT2 receptora.

Blokadom AT1 receptora oni izazivaju pad pritiska i pad volumena krvi. Članovi ove grupe jesu losartan, valsartan, irbesartan, kandesartan, eprosartan, telmisartan i olmesartan.

Ishrana kod povišenog krvnog pritiska

Svojevremeno je u kliničkim istraživanjima bio i lek tazosartan, ali on je povučen iz kliničkih studija u martue zbog problematične sigurnosti. Prvi antagonist angiotenzina II, saralazin bio je sintetisan godine. Intravenska formulacija ovog peptidnog analoga angiotenzina II pokazao je snižavanje krvnog pritiska.

Međutim, saralazin nije bio pogodan za kliničku primenu u lečenju hipertenzije zbog toga što at1 blokeri u hipertenzije imao lošu bioraspoloživost, kratko vreme delovanja, zbog potenciranja vazokonstrikcije i razvoja hipertenzije u stanjima s niskim nivoima renina.

Za razliku od angiotenzina II i saralazina sartani nisu peptidna jedinjenja, nego klasične organsko-hemijske strukture. Sartani se primarno koriste za lečenje hipertenzije u slučajevima kada pacijent ne podnosi terapiju s ACE inhibitorima ili ne može uzimati ACE inhibitore.

Antagonisti angiotenzina II

Nedavno su se oni, poput ACE inhibitora, počeli koristiti u terapiji kongestivne srčane insuficijencije pogotovo kandesartan. Irbesartan u kliničkim istraživanjima pokazuje korist u lečenju pacijenata u ranoj i kasnoj fazi dijabetesa melitusa tipa II i može usporiti napredovanje dijabetičke nefropatije. Tokom primene sartana dolazi do inhibicije negativne povratne sprege na lučenje renina, a to vodi do povećanja aktivnosti renina u plazmi.

Pojačan efekat renina u plazmi vodi povećanju angiotenzina II u plazmi. Čak i s povišenim angiotenzinom II, antihipertenzivni efekat i smanjenje lučenja aldosterona u plazmi su održani, što upućuje na delotvornu blokadu sartana.

Ključna razlika između sartana i ACE inhibitora jest ta da sartani ne utiču na bradikinin. S jedne strane to onemogućuje dodatni vazodilatacijski učinak bradikinina, ali upravo zbog toga sartani ne izazivaju kašalj poput ACE inhibitora.

Upravo je to glavna karakteristika sartana zbog čega se oni koriste u slučajevima kada vrlo učestali, nadražajni suvi kašalj sprečava upotrebu ACE inhibitora u određenih posebno osetljivih pacijenata. Međutim, kako su sartani noviji lijekovi i samim ti i znatno skuplji oni se koriste uglavnom u situacijama kada pojedini pacijenti ne mogu koristiti ACE inhibitore, najčešće zbog kašlja koji umnogome smanjuje kvalitet života pacijenta.

Stoga sartani nisu lekovi prvog izbora nego lekovi drugog izbora. Losartan Losartan je bio prvi oralni, nepeptidni sartan organizacija sprječavanje hipertenzije dejstva za kliničko korišćenje u lečenju.

Selektivno blokirajući AT2 receptore on poništava dejstvo angiotenzina II što vodi u smanjenje krvnog pritiska. S obzirom da je taj metabolit čak 40 puta jači od samog losartana te da ga najviše ima dva do četiri sata nakon uzimanja losartana, losartan se uzima samo jednom dnevno. Jedna doza losartana od at1 blokeri u hipertenzije mg deluje 24 sata. Za puni antihipertenzivni efekat losartan se mora uzimati tri nedelje.

Antagonist angiotenzin II receptora

Za razliku od drugih sartana losartan pokazuje urikozurički efekat. To znači da povećava izlučivanje mokraćne kiseline u urin, pa je pogodan za pacijente koji pate od gihta. Losartan se koristi za lečenje hipertenzije i terapiju kongestivne srčane insuficijencije kod pacijenata koji ne mogu podneti terapiju ACE inhibitorima.

Losartan ne smeju koristiti trudnice zbog toga što je dokazano da losartan može prouzrokoviti oštećenje ploda, pa i fetalnu smrt.

Kod bolesnika sa smanjenim volumenom tečnosti npr. Ova stanja valja popraviti pre početka lečenja ili lečenje početi nižom dozom. Primenu niže doze valja razmotriti kod bolesnika koji u anamnezi imaju podatak o oštećenju jetrene funkcije, jer je prema farmakokinetskim podacima, koncentracija losartana u plazmi značajno viša kod bolesnika s cirozom.

Kao posledica inhibicije renin-angiotenzinskog sistema, kod osetljivih pojedinaca uočene su promene bubrežne funkcije uključujući bubrežna oštećenja.

Te promene mogu biti reverzibilne nakon prekida lečenja. Drugi lekovi, koji deluju na renin-angiotenzinski sistem mogu povećati ureju i kreatinin u serumu kod bolesnika s obostranom stenozom bubrežnih arterija ili stenozom arterije solitarnog bubrega. Isti efekti primećeni su kod losartana, međutim promene u renalnoj funkciji se povlače nakon prekida terapije. Najčešće nuspojave losartana jesu vrtoglavica, glavobolja, te opšta slabost i umor. Kašalj se pojavljuje, ali retko.

Tokom kontrolisanih kliničkih ispitivanja retko je primećen osip, uglavnom s incidencijom manjom nego pri primeni oslobađanje od rada za hipertenziju. Valsartan Valsartan je bio drugi nepeptidni blokator AT1 receptora koji je ušao na tržište za lečenje hipertenzije. Iako je na prvi pogled strukturno različit u odnosu na losartan, valsartan ipak ima veliku sličnost s prvim sartanom, losartanom i deluje identično.

Deluje selektivno na podtip AT1 receptora koji su odgovorni za poznata delovanja angiotenzina II. Za razliku od losartana on se ne metaboliše na način da bi davao aktivni metabolit, pa ipak, poput losartana deluje 24 sata i uzima se samo jednom dnevno. Kod većine bolesnika nakon upotrebe jednokratne oralne doze početak antihipertenzivnog delovanja nastupa unutar dva sata.

Istovremenom primenom s hidrohlorotiazidom postiže se znatno dodatno sniženje krvnog pritiska. Kod bolesnika sa kongestivnom srčanom insuficijencijom poboljšava hemodinamiku, uključujući plućni kapilarni pritisak, plućni arterijski dijastolni pritisak i sistolni krvni pritisak, sistemsku vaskularnu rezistenciju i srčani udarni volumen.

U kliničkim studijama se pokazalo da valsartan može pomoći u smanjivanju rizika od srčanog zastoja — bolesnici lečeni valsartanom pokazali su značajno poboljšanje znakova i simptoma insuficijencije srca uključujući dispneju, umor, edeme, u odnosu na placebo. Valsartan se koristi za lečenje hipertenzije i kongestivne srčane insuficijencije. Terapijske doze kreću se od 80 do mg. Trudnice ne smeju koristiti valsartan, a poseban je oprez potreban kod pacijenata koji primaju visoke doze diuretika jer se može pojaviti simptomatska hipotenzija.

Nadalje, potreban je oprez kod pacijenata sa oštećenjem jetre i bubrega. Moguće najčešće nuspojave jesu vrtoglavica, glavobolja te virusne i infekcije disajnih puteva. Irbesartan Irbesartan je nepeptidni, dugotrajni blokator AT1 receptora.

Ni on nema aktivnih metabolita. Najjače delovanje nastupa unutar tri do šest sati i traje 24 sata, ali za puni efekat irbesartana potrebno je četiri do šest nedelja uzimanja. Irbesartan snižava krvni pritisak s minimalnim efektom na brzinu rada srca. Smanjenje krvnog pritiska je zavisno od doze, ali nakon doze od vježbe za hipertenziju naplate dalje povećavanje doze ne snižava krvni pritisak.

To je zbog toga što su tada blokirani svi AT1 receptori, pa se nove molekule irbesartana nemaju na šta vezati i stoga ne mogu delovati. Irbesartan je posebno pogodan za snižavanje krvnog pritiska kod pacijenata s oštećenjem bubrega.

U jednoj je studiji pokazano da irbesartan usporava napredovanje bubrežnih bolesti u pacijenata sa hroničnim zastojem bubrega i proteinurijom. Irbesartan je značajno smanjio relativni rizik u kasnim fazama bubrežnog zastoja i smanjio je mortalitet. Takođe, u jednoj drugoj studiji je pokazano da usporava razvoj mikroalbuminurije kod pacijenata s dijabetesom melitusom tipa 2. Irbesartan se koristi za lečenje esencijalne hipertenzije, a takođe i u lečenju bubrežne bolesti kod pacijenata sa hipertenzijom i dijabetesom melitusom tipa 2.

Za lečenje hipertenzije irbesartan se koristi u dozi od mg, ali kod pacijenata sa dijabetesom počinje se sa i povećava do maksimalnih mg dnevno. Irbesartan se ne sme koristiti kod trudnica i dojilja. Poseban je oprez potreban kod dijabetičara jer se verovatno može javiti hiperkalijemija.

Takođe, poseban je oprez potreban kod pacijenata koji su izgubili dosta tečnosti, kod pacijenata sa suženjem bubrežnih arterija ili srčanih zalistaka, s oštećenim ili transplantiranim bubrezima, teškom kongestivnom srčanom insuficijencijom, opstruktivnom hipertrofičnom kardiomiopatijom, i kod pacijenata sa primarnim aldosteronizmom.

Najčešće nuspojave jesu glavobolja te infekcije gornjih disajnih puteva. Kandesartan Kandesartan dolazi u obliku kandesartan cileksetila. On je zapravo prolek koji se at1 blokeri u hipertenzije digestivnom traktu hidrolizuje u kandesartan. Ne metaboliše se u jetri i nema aktivnih metabolita.